Sunday of St. Mary of Egypt
St. Nicholas Bulletin - April 10, 2022
|
|
Christ is in our midst! Христос међу нама! Cristo esta entra nosotros! |
|
Homily on the Fifth Sunday of Lent
from St. Justin of Chelije
|
|
|
The fifth Sunday in Lent, the Sunday [which marks the end of the week] of long vigils and great ascetic efforts, the week of profound lamentation and sighing, the Sunday of the greatest of all the women saints, our blessed mother, Saint Mary the Egyptian.
She spent forty-seven years in the wilderness and the Lord gave her something he rarely grants to any of the saints: for years on end she tasted neither bread nor water. When questioned by Abbas Zosimas, she replied: ‘People shall not live by bread alone’ (Matth. 4, 4). The Lord nourished her in a special way and guided her in the hermitic life, in her ascetic struggles. And what was the result? The saint turned hell into paradise.
She defeated the devil and ascended high to God. How? With what? Through prayer and fasting, through prayer and fasting. Because fasting, fasting, together with prayer is a force that defeats everything else. A wonderful hymn from Great Lent says: ‘Let us follow the Savior of our souls, who has shown us victory over the devil through fasting’. He showed us victory over the devil through fasting. There’s no other weapon, no other means. The fast! This is the means to defeat the devil, any and every devil. An example of this victory is Saint Mary the Egyptian.
What a divine force fasting is. It’s nothing other than crucifying your body. Crucifying your body; crucifying your self. So long as there’s a cross, victory’s assured. Through sin, the body of Mary, the former harlot of Alexandria, was given over to enslavement to the devil. But when she embraced the Cross of Christ, when she took that weapon into her hands, she defeated the devil.
Fasting is the resurrection of the soul from the dead. Fasting and prayer open people’s eyes so that they can have a good look at and can really understand their self, can really see themselves. Then they see that every sin in their soul is their grave, their grave, their death. They realize that sin in their soul does nothing other than turn everything that belongs there into dead material: thoughts, feelings, inclinations become a series of graves. And then, then, a cry of lamentation bursts forth from the soul: ‘Before I am lost at the end, save me’.
This is our cry during this holy week: ‘Lord before I’m lost utterly, save me’. This is how we’ve prayed to the Lord this week, this is the prayerful exclamation given to us in the Great Canon by our great, holy father, Andrew of Crete: ‘Lord, before I am lost at the end, save me’. This cry concerns all of us, all of us who have sins. And who hasn’t?
It’s impossible to look at yourself and not find, in some corner of your soul, in some cranny, a sin you’ve perhaps forgotten. And every sin you’ve not repented over is your grave, your death. And if you want to be saved and to raise yourself from your tomb, cry aloud with the lamentation and prayer of Great Lent: ‘Lord, before I am lost at the end, save me’. Let’s not fool ourselves, brothers and sisters, let’s not deceive ourselves. If even one sin has remained in your soul and you haven’t repented and confessed it, but instead harbor it within you, that sin will bring you to the kingdom of hell. There’s no place for sin in God’s paradise. There’s no place for sin in the kingdom of heaven.
If you’re to be worthy of kingdom of heaven make sure to get rid of all sin within you, root out every one through repentance. Because nothing escapes our repentance. That’s the power our Lord gave to holy repentance. Look. Since repentance was able to save such a wanton woman as Mary the Egyptian had once been, how can it not save other sinners, each and every sinner, even the greatest sinner and criminal? Yes, holy and great Lent is the battlefield on which we Christians defeat the devil through prayer and fasting. We defeat all sins, all the passions and ensure immortality and eternal life for ourselves.
In the life of the saints and true Christians, there are examples without number that show that it’s really only through prayer and fasting that we Christians defeat the demons, all those who torment us and want to drag us into the kingdom of evil, into hell. This holy fast is the fast of our virtues. Every holy virtue raises my soul and yours from the dead.
Prayer! What is prayer? It’s the great virtue that raises you and raises me. Have you perhaps got up to pray, have you cried aloud to the Lord to save your soul from sins, from every evil, every passion? Then your tombs and my tombs open and the dead arise. Whatever’s sinful flees, whatever drags us into wickedness disappears.
Holy prayer raises each of us when it’s sincere, when it takes the whole of the soul up into heaven, when, with fear and trembling you say to the Lord: ‘Look, see my tombs, they’re innumerable. This is my soul, dead, far from you, Lord. Say the word and raise all my dead’. Because you, you, Lord, have given us many divine powers to raise us through the holy Resurrection, to raise us from the tomb of sloth. Yes, with our sin, with our passions, we die spiritually. The soul expires when it’s separated from God.
Sin is the power that separates the soul from God. And when we love sin, when we love sinful pleasures, we, in fact, love our death, we love our tombs, the foul graves in which our soul is decomposing. When we arise, on the other hand, when we strike our heart with the lightning-bolt of repentance, then our dead are resurrected. Then our soul defeats all its murderers, defeats the preeminent creator of all sins, the devil, and triumphs with the power of the risen Lord Jesus Christ.
This is why, for us Christians, there’s no sin more powerful than we are. Be assured that you’re stronger than any sin that afflicts you, stronger than any passion that torments you. ‘How?’, you ask. Through repentance. And what’s easier than that? You can always cry aloud within yourself, within your soul: ‘Lord, before I am lost at the end, save me’. God’s help won’t pass you by. You’ll raise yourself from the dead and you’ll live in this world as someone who has come from that world, someone who’s risen and lives a new life, the life of the risen Lord. Someone who has all the divine powers, so that no sin can ever harm you again. You may fall again, but now you know: you know the weapon, you know the power through which to raise yourself from the dead. If you sin fifty times a day, if you shame yourself fifty times, if you dig fifty graves today, just shout: ‘Lord, give me repentance. Before I am lost at the end, save me’. The good Lord, who knows the weakness and sickness of the human soul and human will, said: ‘Come, brother. Even if you sin seventy times a day, come back and admit you’ve sinned’ (cf. Matth. 18, 21-22).
This is what the Lord tells us who are weak and sick. To forgive sinners. This is why he declared that there is great joy in heaven over one sinner who repents (cf. Luke 15, 7). The whole of the heavenly world is looking at you , my brother and sister, at how you’re living on earth. Have you fallen into sin and not repented? The angels weep and lament in heaven because of you. As soon as you begin to repent, the angels in heaven rejoice and dance, as if they were your heavenly family. Look at today’s great saint, Mary the Egyptian. What a sinner! From her, the Lord made a holy being like the cherubim. Through repentance she became equal to the angels, through repentance she destroyed the hell she was in and ascended entirely into Christ’s paradise.
There are no weak Christians in this world even if they’re attacked by the most horrific sins and temptations that can be encountered here. They just have to remember their great weapons: repentance, prayer and fasting. They should engage in some Gospel struggle, some virtue. Either prayer, or fasting, Gospel love or tenderness. Let’s recall the great saints of God, let’s remember the great saint who celebrates today, our blessed mother, Mary the Egyptian, and let’s be assured that the Lord will be our timely helper. Saint Mary experienced such great help from the Most Holy Mother of God and was saved from her terrible hell, from her dread demons. The Most Holy Mother of God helps us today and always in all our Gospel virtues: in prayer, fasting, vigilance, in love, in mercy, in patience and in every other virtue. I pray that she’ll always help us and will guide us.
For this reason, never give up in your struggle and warfare against your sins. In all your difficulties, in all your greatest falls, remember the cry of this holy week, which has the power to raise you up: ‘Lord, before I am lost at the end, save me’.
|
|
|
Commemorating Venerable John Bishop of Manglisi, Martyred brothers Barachisius and Jonah and those with them in Persia, Martyr Boyan Prince of Bulgaria, Venerable Hilarion the New Abbot of Pelekete, Venerable Stephen Wonderworker Abbot of Triglia, Monastic Martyr Eustratius of the Kiev Near Caves, Venerable Hilarion of Pskov Lake Gdov
RESURRECTION TROPARION — TONE 1
When the stone had been sealed by the Jews, while the soldiers were guarding Your most pure body, You rose on the third day, O Savior, granting life to the world. The powers of heaven therefore cried to You, O Giver of Life: “Glory to Your Resurrection, O Christ! Glory to Your Kingdom! Glory to Your dispensation, O Lover of mankind!”
HOLY FATHER NICHOLAS TROPARION — TONE 4
Truly you were revealed to your flock as a rule of faith, an image of humility and a teacher of abstinence; your humility exalted you; your poverty enriched you. Hierarch Father Nicholas, entreat Christ our God that our souls may be saved.
ST MARY OF EGYPT TROPARION — TONE 8
The image of God was truly preserved in you, O Mother, for you took up the Cross and followed Christ. By so doing, you taught us to disregard the flesh for it passes away; but to care instead for the soul, for it is immortal. Therefore your spirit, O holy Mother Mary, rejoices with the angels.
RESURRECTION KONTAKION—TONE 1
As God, You rose from the tomb in glory, raising the world with Yourself. Human nature praises You as God, for death has vanished. Adam exults, O Master! Eve rejoices, for she is freed from bondage and cries to You: “You are the Giver of Resurrection to all, O Christ!”
KONTAKION TO THE THEOTOKOS—TONE 6
Steadfast Protectress of Christians and constant Advocate before the Creator; despise not the cry of us sinners, but come speedily to help those who call on You in faith. Hasten to hear our petition and to intercede for us, O Theotokos, for You always protect those who honor You!
HYMN TO THE THEOTOKOS (Instead of “It is Truly Meet…”)
All of creation rejoices in you, O Full of Grace: the assembly of Angels and the race of men. O sanctified temple and spiritual paradise, the glory of virgins, from whom God was incarnate and became a Child – our God before the ages. He made your body into a throne, and your womb He made more spacious than the heavens. All of creation rejoices in you, O Full of Grace. Glory to you!
|
|
~Scripture Readings of the Day~ |
|
READERS:
Matins: Nick Ressetar Epistle: Luis Radanovic
Next Week: Matins : Lenny Tepsic Epistle: Natalija Gligorevic
EPISTLE: Hebrews 9: 11-14
DEACON: Let us pay attention.
PRIEST: Peace be unto all!
READER: And with your spirit!
DEACON: Wisdom.
READER: The Prokeimenon in the First Tone: Let Your mercy, O Lord, be upon us, as we have set our hope on You!
CHOIR: Let Your mercy, O Lord, be upon us, as we have set our hope on You!
READER: v: Rejoice in the Lord, O you righteous, praise befits the just.
CHOIR: Let Your mercy, O Lord, be upon us, as we have set our hope on You!
READER: Let Your mercy, O Lord, be upon us...
CHOIR: ...as we have set our hope on You!
DEACON: Wisdom!
READER: The Reading is from the Epistle of the Holy Apostle Paul to the Hebrews
DEACON: Let us attend!
READER: Brethren, Christ came as High Priest of the good things to come, with the greater and more perfect tabernacle not made with hands, that is, not of this creation. Not with the blood of goats and calves, but with His own blood He entered the Most Holy Place once for all, having obtained eternal redemption. For if the blood of bulls and goats and the ashes of a heifer, sprinkling the unclean, sanctifies for the purifying of the flesh, how much more shall the blood of Christ, who through the eternal Spirit offered Himself without spot to God, cleanse your conscience from dead works to serve the living God?
PRIEST: Peace be unto you, reader!
READER: And with your spirit!
DEACON: Wisdom!
READER: Alleluia, Alleluia, Alleluia!
CHOIR: Alleluia, Alleluia, Alleluia!
READER: God gives vengeance unto me, and subdues people under me.
CHOIR: Alleluia, Alleluia, Alleluia!
READER: He magnifies the salvation of the King and deals mercifully with David, His anointed, and his seed forever.
CHOIR: Alleluia, Alleluia, Alleluia!
АПОСТОЛ: Јеврејима 9: 11-14
Ђакон: Пазимо
Свештеник: Мир свима!
Читач: I Духу Твоме!
Ђакон: Премудрост
Читач : ПРОКИМЕН- глас 1 Нека буде милост Твоја, Господе, на нама, као што се уздасмо у Тебе.
Хор: Нека буде милост Твоја, Господе, на нама, као што се уздасмо у Тебе.
Читач: Веселите се, праведници, пред Господом, праведнима доликује похвала.
Хор: Нека буде милост Твоја, Господе, на нама, као што се уздасмо у Тебе.
Читач: Нека буде милост Твоја, Господе,
Хор: на нама, као што се уздасмо у Тебе.
Ђакон: Премудрост
Читач: Читање посланице Св. Апостола Павла Јеврејима
Ђакон: Пазимо
Читач: Браћо, али кад је дошао Христос, Првосвештеник будућих добара, кроз већу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине, не са крвљу јарчијом ни јунчијом, него са својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење. Јер ако крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом кад се кропе нечисти освећује их да буду тјелесно чисти, колико ли ће више крв Христа, који Духом вјечним принесе себе непорочна Богу, очистити савјест вашу од мртвих дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме.
Свештеник: Мир свима Читачу!
Читач: I Духом Твоме! Алилуиа, Алилуиа, Алилуиа
Ђакон: Премудрост!
Читач: Алилуиа, Алилуиа, Алилуиа
Хор: Алилуиа, Алилуиа, Алилуиа
Читач: Бог ми даје освету и покорава људе испод мене.
Хор: Алилуиа, Алилуиа, Алилуиа
Читач: Он увећава спасење Краља и милостиво се односи са Давидом, његовим помазаником и његовим сјеменом заувијек.
Хор: Алилуиа, Алилуиа, Алилуиа
|
|
LITURGY GOSPEL:
Mark 10:32-45,
Luke 7:36-50 (St Mary of Egypt)
Now they were on the road, going up to Jerusalem, and Jesus was going before them; and they were amazed. And as they followed they were afraid. Then He took the twelve aside again and began to tell them the things that would happen to Him: “Behold, we are going up to Jerusalem, and the Son of Man will be betrayed to the chief priests and to the scribes; and they will condemn Him to death and deliver Him to the Gentiles; and they will mock Him, and scourge Him, and spit on Him, and kill Him. And the third day He will rise again.” Then James and John, the sons of Zebedee, came to Him, saying, “Teacher, we want You to do for us whatever we ask.” And He said to them, “What do you want Me to do for you?” They said to Him, “Grant us that we may sit, one on Your right hand and the other on Your left, in Your glory.” But Jesus said to them, “You do not know what you ask. Are you able to drink the cup that I drink, and be baptized with the baptism that I am baptized with?” They said to Him, “We are able.” So Jesus said to them, “You will indeed drink the cup that I drink, and with the baptism I am baptized with you will be baptized; but to sit on My right hand and on My left is not Mine to give, but it is for those for whom it is prepared.” And when the ten heard it, they began to be greatly displeased with James and John. But Jesus called them to Himself and said to them, “You know that those who are considered rulers over the Gentiles lord it over them, and their great ones exercise authority over them. Yet it shall not be so among you; but whoever desires to become great among you shall be your servant. And whoever of you desires to be first shall be slave of all. For even the Son of Man did not come to be served, but to serve, and to give His life a ransom for many.”
Then one of the Pharisees asked Him to eat with him. And He went to the Pharisee’s house, and sat down to eat. And behold, a woman in the city who was a sinner, when she knew that Jesus sat at the table in the Pharisee’s house, brought an alabaster flask of fragrant oil, and stood at His feet behind Him weeping; and she began to wash His feet with her tears, and wiped them with the hair of her head; and she kissed His feet and anointed them with the fragrant oil. Now when the Pharisee who had invited Him saw this, he spoke to himself, saying, “This Man, if He were a prophet, would know who and what manner of woman this is who is touching Him, for she is a sinner.” And Jesus answered and said to him, “Simon, I have something to say to you.” So he said, “Teacher, say it.” “There was a certain creditor who had two debtors. One owed five hundred denarii, and the other fifty. And when they had nothing with which to repay, he freely forgave them both. Tell Me, therefore, which of them will love him more?” Simon answered and said, “I suppose the one whom he forgave more.” And He said to him, “You have rightly judged.” Then He turned to the woman and said to Simon, “Do you see this woman? I entered your house; you gave Me no water for My feet, but she has washed My feet with her tears and wiped them with the hair of her head. You gave Me no kiss, but this woman has not ceased to kiss My feet since the time I came in. You did not anoint My head with oil, but this woman has anointed My feet with fragrant oil. Therefore I say to you, her sins, which are many, are forgiven, for she loved much. But to whom little is forgiven, the same loves little.” Then He said to her, “Your sins are forgiven.” And those who sat at the table with Him began to say to themselves, “Who is this who even forgives sins?” Then He said to the woman, “Your faith has saved you. Go in peace.”
|
|
ЈЕВАНЂЕЉЕ:
МАРКО 10:32-45,
Лука 7:36-50 (Св. Марије Египћанке)
У вријеме оно, узе Исус дванаесторицу, и поче им казивати шта ће му се догодити: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће. И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити. А он им рече: Шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: Дај нам да сједнемо један с десне стране теби а други са лијеве, у слави твојој. А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим? А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се; Али да сједнете с десне стране мени и с лијеве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено. И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована. А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.
Мољаше га пак један од фарисеја да би обедовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, седе за трпезу. И гле, жена у граду која беше грешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и целиваше ноге његове, и мазаше мирисом. А кад виде фарисеј који га је позвао, рече у себи: „Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грешница.” И одговарајући Исус рече му: „Симоне, имам ти нешто казати.” А он рече: „Учитељу, кажи.” А Исус рече: „Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити?” А Симон одговарајући рече: „Мислим онај коме више поклони.” А он му рече: „Право си судио.” И окренувши се жени, рече Симону: „Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има.” А њој рече: „Опраштају ти се греси.” И стадоше у себи говорити они што сеђаху с њим за трпезом: „Ко је овај што и грехе опрашта?” А жени рече: „Вера твоја спасла те је; иди у миру.”
|
|
|
~ The Week Ahead: Scriptures and Services ~ |
|
April Birthdays
Doni Cashman (April 3), Fr Dcn Bojan Gligorevic (April 9), Sandy Marijan (April 10), Shirley Hathaway (April 11), Sue Petrovich (April 12), Andrew Imschweiler (April 12), Parker Brosius (April 13), Philip Werner (April 16), Ava Carricato (April 17), Marina Radanovic (April 18), Jessica Barry (April 18), Nicholas Govelovich (April 20), Cameron Barber (April 21), Evan Filepas (April 22), Grant Govelovich (April 22), Sladjana Jovic (April 24), Olga Gaydebouroff (April 25), Dragan Lalovic (April 25), Fr Christopher (April 26), Barrett Bernardi (April 26), Logan Livingston (April 26), Angie Bagley (April 27), Luis Radanovic (April 30)
April Anniversaries
Bill & Ruth Yovanovich (April 3), Jelena & Justin Bowser (April 21), Russ & Amy Hewitt (April 27)
|
|
|
BIBLE STUDY
The Bible Study resumes on Mondays during April at 6:30pm. This class will be available via video chat, with a link emailed each week. Our current theme is the Old Testament readings for the Feasts of Holy Annunciation, Palm Sunday and Holy Saturday.
POSNO STICKY BUN PICKUP TODAY
If you ordered Sticky Buns from the choir’s fundraiser, pickup is TODAY (April 10)
WALNUT AND APRICOT ROLL PICKUP THURSDAY
If you ordered Walnut or Apricot Rolls, pickup is this Thursday (April 14) from 4-6pm
SENIORS FUND RAISER (SUB SALE)
The St Nicholas Seniors organization is having an R&K Sub Sale fundraiser. Orders are due Sunday, April 17 and will be ready for pick-up on Friday, April 29 between 4:30 and 6:30 in the Church Social Hall. Cost is $6.50 for subs and $5.50 for pretzel sandwiches. Order forms will be on the tutor’s stand or you can call Sue Petrovich at 717-944-1258 (home) or 717-614-3114 (cell) to order, or turn order forms into the office. Make checks payable to “St Nicholas Seniors”. Payment is due at time of ordering.
SOTAYA CHOCOLATE COVERED EGGS (ONE MORE WEEK)
Sotaya is keeping its tradition and will be selling peanut butter and coconut Easter eggs. The eggs POSNO (vegan) or REGULAR will be $3 each and can be coated in your choice of white, milk, or dark chocolate. To order please call or text Sladjana Gligorevic @ 717-538-2073. The next and last delivery date is April 17. Thank you in advance for supporting the youth of our church!
SAINT NICHOLAS SENIORS MEETING
The St Nicholas Seniors’ next meeting/luncheon will be held Tuesday, April 12 at Leeds Restaurant on Eisenhower Blvd, starting at 11:30 am. Hope to see you there!
MOTHER’S CLUB ANNUAL EGG HUNT
The Mother’s Club is requesting donations of candy filled, money filled or coupon filled plastic eggs for the Easter Egg hunt on Easter Sunday (April 24) after Agape Vespers. Please bring eggs in no later than Palm Sunday (April 17). Thank you!
RED COLORED EGGS
All Kolo Srpskih Sestara members are asked to donate RED COLORED EGGS (only red please) for distribution on Pascha. They will be collected in the church lobby before Liturgy on Pascha, or they may be left in the kitchen refrigerator on Friday or Saturday prior to services. Anyone is welcome to donate, you do not have to be a member of the Kolo Sestara to donate!
EASTER LILIES & PASCHA ITEMS
If you would like to purchase an Easter Lily to help decorate the Lord’s Tomb on Great & Holy Friday, please contact Daria in the church office. Cost is $10.00. Also contact Daria if you would like to make donations for red candles, wine, incense, rose oil or olive oil. If you would like the item for the health of someone or in memory of someone, please have your request/money in by April 17 for it to appear in the Pascha bulletin.
SERBIAN-AMERICAN CLUB 2022 SCHOLARSHIP
The Serbian-American Club is once again offering a scholarship to a graduating high school senior continuing their education. The guidelines and application can be found on the Tutors stand in the Narthex. Application deadline is May 1, 2022. The Club is accepting additional scholarship donations which will be added to the amount already collected for the scholarship. If you are interested in donating, see Chris Radanovic.
GUARDING THE TOMB OF CHRIST
Sign up for the guarding of Christ’s Tomb from the Burial Vespers until the Resurrection Service. This is a noble and prayerful way to participate in Christ’s death and burial, so we may also participate in His Glorious Resurrection. Email Father Chris at fr.chris@stnicholassteelton.org or call the parish house at 717.939.0251 to schedule your time.
CALENDAR CORRECTION
The Pascha Nocturne will begin at 10pm on Holy Saturday, April 23, not 11pm.
PASCHAL RIDE SHARING
If you are interested in getting a ride to the Paschal Service, please sign-up in the office. If you would like to volunteer to help get people to church, please sign-up in the office. The Church office number is: 717.939.3872. Church email: office@stnicholassteelton.org
POSNO STICKY BUN SALE
Sunday, April 10
Pick-up is Today!
$8 per dozen plain
$10 per dozen with nuts
EASTER WALNUT and APRICOT ROLL SALE
Rolls are $20 each
Pick Up will be Thursday, April 14 from 4 pm - 6 pm
|
|
Stewardship Reflection
Fifth Sunday of Great Lent St. Mary of Egypt
4/10/22
Today, on the fifth Sunday of Great Lent, we commemorate St. Mary of Egypt. St. Mary had lived a life of debauchery and on many occasions. sold her body for necessities such as food and travel. She departed her land and upon arriving in the Holy City, followed the crowd that was thronging towards the Church of the Resurrection, it being the day of the Exaltation of the Cross. But, when she reached the threshold of the Church, an invisible force prevented her entering in spite of repeated efforts on her part, although the other pilgrims were able to go in without hindrance. Left alone in a corner of the Narthex, she began to realize that it was the impurity of her life that was preventing her approaching the holy Wood. She burst into tears and smote her breast and, seeing an icon of the Mother of God, made this prayer to her: "O Sovereign Lady, who didst bear God in the flesh, I know that I should not dare to look upon thine icon, thou who are pure in soul and body, because, debauched as I am, I must fill thee with disgust. But, as the God born of thee became man in order to call sinners to repentance, come to my aid! Allow me to go into the church and prostrate before His Cross. And, as soon as I have seen the Cross, I promise that I will renounce the world and all pleasures, and follow the path of salvation that thou willest to show me." She felt herself suddenly freed from the power that had held her and was able to enter the Church. There she fervently venerated the Holy Cross and then, returning to the icon of the Mother of God, declared herself ready to follow the path that the Virgin would show her. A voice replied to her from on high: "If you cross the Jordan, you will find rest."
As we reflect upon St. Mary's life, we can also consider 1 Corinthians 6:20 "you were bought at a price, therefore honor God with your bodies, and your Spirit, for they are His." When we think about the unfortunate way that St. Mary used her body...but through repentance was saved and the fact that our Salvation was bought with a price - Christ's body being sacrificed on the Cross for our sins... we must ask and think about honoring God with our bodies and spirit with a focus on our Talents. Are there specific tasks that we can complete to help our Church? Does our profession provide the opportunity to assist our parish? Can we extend the daily labor that we do to include God's house? Whether a painter, doctor, carpenter, lawyer, gardener, accountant or any other skills - can we provide them as Stewardship to our Church?
We are called to honor and love God, to provide for and support His Church.
|
|
April Charity
Bethesda Women and Children's Center
A House of Refuge
For over 34 years Bethesda Women and Children’s Mission has offered a place of healing, change, and hope for women in need of addiction recovery, safety and stability, a new start in life, and place where they can call home.
A House of Change
A Christ-Centered facility, we offer hope to those searching for their purpose and their place in this world, by offering an array of programs and services geared toward reconciliation, renewal and change. Our initial Discipleship and Recovery program is at least ONE YEAR long, and upon completion, women have the option to move to into our Transitional Living Program before moving out on their own.
A House of Healing
We have found that a long-termed recovery program is successful when each individual is permitted to rest, reflect, renew, and re-enter. Time to heal, encouragement for others, and new experiences assist in offering new life to those that come through our doors.
A House of Hope
In addition to internal programming, we utilize local social, medical, and educational services to help each new person to set attainable goals during their stay. Some women, after completing our programming either return to the workforce or continue their education at our local college. Many of our graduates remain in contact through calls, mentoring, or volunteering of their time.
https://www.bethesdamission.org/our-ministries/womens-mission/
|
|
The Life of St. Mary of Egypt
Saint Zosimas (April 4) was a monk at a certain Palestinian monastery on the outskirts of Caesarea. Having dwelt at the monastery since his childhood, he lived there in asceticism until he reached the age of fifty-three. Then he was disturbed by the thought that he had attained perfection, and needed no one to instruct him. “Is there a monk anywhere who can show me some form of asceticism that I have not attained? Is there anyone who has surpassed me in spiritual sobriety and deeds?” Suddenly, an angel of the Lord appeared to him and said, “Zosimas, you have struggled valiantly, as far as this is in the power of man. However, there is no one who is righteous (Rom 3:10). So that you may know how many other ways lead to salvation, leave your native land, like Abraham from the house of his father (Gen 12:1), and go to the monastery by the Jordan.” Abba Zosimas immediately left the monastery, and following the angel, he went to the Jordan monastery and settled in it. Here he met Elders who were adept in contemplation, and also in their struggles. Never did anyone utter an idle word. Instead, they sang constantly, and prayed all night long. Abba Zosimas began to imitate the spiritual activity of the holy monks.
Thus much time passed, and the holy Forty Day Fast approached. There was a certain custom at the monastery, which was why God had led Saint Zosimas there. On the First Sunday of Great Lent the igumen served the Divine Liturgy, everyone received the All-Pure Body and Blood of Christ. Afterwards, they went to the trapeza for a small repast, and then assembled once more in church.
The monks prayed and made prostrations, asking forgiveness one of another. Then they made a prostration before the igumen and asked his blessing for the struggle that lay before them. During the Psalm “The Lord is my Light and my Savior, whom shall I fear? The Lord s defender of my life, of whom shall I be afraid?” (Ps 26/27:1), they opened the monastery gate and went off into the wilderness.
Each took with him as much food as he needed, and went into the desert. When their food ran out, they ate roots and desert plants. The monks crossed the Jordan and scattered in various directions, so that no one might see how another fasted or how they spent their time. The monks returned to the monastery on Palm Sunday, each having his own conscience as a witness of his ascetic struggles. It was a rule of the monastery that no one asked how anyone else had toiled in the desert.
Abba Zosimas, according to the custom of the monastery, went deep into the desert hoping to find someone living there who could benefit him.
He walked into the wilderness for twenty days and then, when he sang the Psalms of the Sixth Hour and made the usual prayers. Suddenly, to the right of the hill where he stood, he saw a human form. He was afraid, thinking that it might be a demonic apparition. Then he guarded himself with the Sign of the Cross, which removed his fear. He turned to the right and saw a form walking southward. The body was black from the blazing sunlight, and the faded short hair was white like a sheep’s fleece. Abba Zosimas rejoiced, since he had not seen any living thing for many days.
The desert-dweller saw Zosimas approaching, and attempted to flee from him. Abba Zosimas, forgetting his age and fatigue, quickened his pace. When he was close enough to be heard, he called out, “Why do you flee from me, a sinful old man? Wait for me, for the love of God.” The stranger said to him, “Forgive me, Abba Zosimas, but I cannot turn and show my face to you. I am a woman, and as you see, I am naked. If you would grant the request of a sinful woman, throw me your cloak so I might cover my body, and then I can ask for your blessing.” Then Abba Zosimas was terrified, realizing that she could not have called him by name unless she possessed spiritual insight. Covered by the cloak, the ascetic turned to Zosimas: “Why do you want to speak with me, a sinful woman? What did you wish to learn from me, you who have not shrunk from such great labors?”
Abba Zosimas fell to the ground and asked for her blessing. She also bowed down before him, and for a long time they remained on the ground each asking the other to bless. Finally, the woman ascetic said: “Abba Zosimas, you must bless and pray, since you are honored with the grace of the priesthood. For many years you have stood before the holy altar, offering the Holy Gifts to the Lord.”
These words frightened Saint Zosimas even more. With tears he said to her, “O Mother! It is clear that you live
with God and are dead to this world. You have called me by name and recognized me as a priest, though you have never seen me before. The grace granted you is apparent, therefore bless me, for the Lord’s sake.”
Yielding finally to his entreaties, she said, “Blessed is God, Who cares for the salvation of men.” Abba Zosimas replied, “Amen.” Then they rose to their feet. The woman ascetic again said to the Elder, “Why have you come, Father, to me who am a sinner, bereft of every virtue? Apparently, the grace of the Holy Spirit has brought you to do me a service. But tell me first, Abba, how do the Christians live, how is the Church guided?”
Abba Zosimas answered her, “By your holy prayers God has granted the Church and us all a lasting peace. But fulfill my unworthy request, Mother, and pray for the whole world and for me a sinner, that my wanderings in the desert may not be useless.” The holy ascetic replied, “You, Abba Zosimas, as a priest, ought to pray for me and for all, for you are called to do this. However, since we must be obedient, I will do as you ask.
The saint turned toward the East, and raising her eyes to heaven and stretching out her hands, she began to pray in a whisper. She prayed so softly that Abba Zosimas could not hear her words. After a long time, the Elder looked up and saw her standing in the air more than a foot above the ground. Seeing this, Zosimas threw himself down on the ground, weeping and repeating, “Lord, have mercy!”
Then he was tempted by a thought. He wondered if she might not be a spirit, and if her prayer could be insincere. At that moment she turned around, lifted him from the ground and said, “Why do your thoughts confuse you, Abba Zosimas? I am not an apparition. I am a sinful and unworthy woman, though I am guarded by holy Baptism.”
Then she made the Sign of the Cross and said, “May God protect us from the Evil One and his schemes, for fierce is his struggle against us.” Seeing and hearing this, the Elder fell at her feet with tears saying, “I beseech you by Christ our God, do not conceal from me who you are and how you came into this desert. Tell me everything, so that the wondrous works of God may be revealed.”
She replied, “It distresses me, Father, to speak to you about my shameless life. When you hear my story, you might flee from me, as if from a poisonous snake. But I shall tell you everything, Father, concealing nothing. However, I exhort you, cease not to pray for me a sinner, that I may find mercy on the Day of Judgment.
“I was born in Egypt and when I was twelve years old, I left my parents and went to Alexandria. There I lost my chastity and gave myself to unrestrained and insatiable sensuality. For more than seventeen years I lived like that and I did it all for free. Do not think that I refused the money because I was rich. I lived in poverty and worked at spinning flax. To me, life consisted in the satisfaction of my fleshly lust.
“One summer I saw a crowd of people from Libya and Egypt heading toward the sea. They were on their way to Jerusalem for the Feast of the Exaltation of the Holy Cross. I also wanted to sail with them. Since I had no food or money, I offered my body in payment for my passage. And so I embarked on the ship. Now, Father, believe me, I am very amazed, that the sea tolerated my wantonness and fornication, that the earth did not open up its mouth and take me down alive into hell, because I had ensnared so many souls. I think that God was seeking my repentance. He did not desire the death of a sinner, but awaited my conversion. So I arrived in Jerusalem and spent all the days before the Feast living the same sort of life, and maybe even worse.
“When the holy Feast of the Exaltation of the Venerable Cross of the Lord arrived, I went about as before, looking for young men. At daybreak I saw that everyone was heading to the church, so I went along with the rest. When the hour of the Holy Elevation drew nigh, I was trying to enter into the church with all the people. With great effort I came almost to the doors, and attempted to squeeze inside. Although I stepped up to the threshold, it was as though some force held me back, preventing me from entering. I was brushed aside by the crowd, and found myself standing alone on the porch. I thought that perhaps this happened because of my womanly weakness. I worked my way into the crowd, and again I attempted to elbow people aside. However hard I tried, I could not enter. Just as my feet touched the church threshold, I was stopped. Others entered the church without difficulty, while I alone was not allowed in. This happened three or four times. Finally my strength was exhausted. I went off and stood in a corner of the church portico.
“Then I realized that it was my sins that prevented me from seeing the Life-Creating Wood. The grace of the Lord then touched my heart. I wept and lamented, and I began to beat my breast. Sighing from the depths of my heart, I saw above me an icon of the Most Holy Theotokos. Turning to Her, I prayed: “O Lady Virgin, who gave birth in the flesh to God the Word! I know that I am unworthy to look upon your icon. I rightly inspire hatred and disgust before your purity, but I know also that God became Man in order to call sinners to repentance. Help me, O All-Pure One. Let me enter the church. Allow me to behold the Wood upon which the Lord was crucified in the flesh, shedding His Blood for the redemption of sinners, and also for me. Be my witness before Your Son that I will never defile my body again with the impurity of fornication. As soon as I have seen the Cross of your Son, I will renounce the world, and go wherever you lead me.”
“After I had spoken, I felt confidence in the compassion of the Mother of God, and left the spot where I had been praying. I joined those entering the church, and no one pushed me back or prevented me from entering. I went on in fear and trembling, and entered the holy place.
“Thus I also saw the Mysteries of God, and how God accepts the penitant. I fell to the holy ground and kissed it. Then I hastened again to stand before the icon of the Mother of God, where I had given my vow. Bending my knees before the Virgin Theotokos, I prayed: “‘O Lady, you have not rejected my prayer as unworthy. Glory be to God, Who accepts the repentance of sinners. It is time for me to fulfill my vow, which you witnessed. Therefore, O Lady, guide me on the path of repentance.’”
“Then I heard a voice from on high: ‘If you cross the Jordan, you will find glorious rest.’ “I immediately believed that this voice was meant for me, and I cried out to the Mother of God: ‘O Lady, do not forsake me!’ “Then I left the church portico and started on my journey. A certain man gave me three coins as I was leaving the church. With them I bought three loaves of bread, and asked the bread merchant the way to the Jordan.
“It was nine o’clock when I saw the Cross. At sunset I reached the church of Saint John the Baptist on the banks of the Jordan. After praying in the church, I went down to the Jordan and washed my face and hands in its water. Then in this same temple of Saint John the Forerunner I received the Life-Creating Mysteries of Christ. Then I ate half of one of my loaves of bread, drank water from the holy Jordan, and slept there that night on the ground. In the morning I found a small boat and crossed the river to the opposite shore. Again I prayed that the Mother of God would lead me where She wished. Then I found myself in this desert.”
Abba Zosimas asked her, “How many years have passed since you began to live in the desert?”
“‘I think,” she replied, “it is forty-seven years since I came from the Holy City.”
Abba Zosimas again asked, “What food do you find here, Mother?”
And she said, “I had with me two and a half loaves of bread when I crossed the Jordan. Soon they dried out and hardened Eating a little at a time, I finished them after a few years.”
Again Abba Zosimas asked, “Is it possible you have survived for so many years without sickness, and without suffering in any way from such a complete change?”
“Believe me, Abba Zosimas,” the woman said, “I spent seventeen years in this wilderness (after she had spent seventeen years in immorality), fighting wild beasts: mad desires and passions. When I began to eat bread, I thought of the meat and fish which I had in abundance in Egypt. I also missed the wine that I loved so much when I was in the world, while here I did not even have water. I suffered from thirst and hunger. I also had a mad desire for lewd songs. I seemed to hear them, disturbing my heart and my hearing. Weeping and striking myself on the breast, I remembered the vow I had made. At last I beheld a radiant Light shining on me from everywhere. After a violent tempest, a lasting calm ensued.
“Abba, how shall I tell you of the thoughts that urged me on to fornication? A fire seemed to burn within me, awakening in me the desire for embraces. Then I would throw myself to the ground and water it with my tears. I seemed to see the Most Holy Virgin before me, and She seemed to threaten me for not keeping my vow. I lay face downward day and night upon the ground, and would not get up until that blessed Light encircled me, dispelling the evil thoughts that troubled me.
“Thus I lived in this wilderness for the first seventeen years. Darkness after darkness, misery after misery stood about me, a sinner. But from that time until now the Mother of God helps me in everything.”
Abba Zosimas again inquired, “How is it that you require neither food, nor clothing?”
She answered, “After finishing my bread, I lived on herbs and the things one finds in the desert. The clothes I had when I crossed over the Jordan became torn and fell apart. I suffered both from the summer heat, when the blazing heat fell upon me, and from the winter cold, when I shivered from the frost. Many times I fell down upon the earth, as though dead. I struggled with various afflictions and temptations. But from that time until the present day, the power of God has guarded my sinful soul and humble body. I was fed and clothed by the all-powerful word of God, since man does not live by bread alone, but by every word proceeding from the mouth of God (Dt 8:3, Mt.4:4, Luke 4:4), and those who have put off the old man (Col 3:9) have no refuge, hiding themselves in the clefts of the rocks (Job 24:8, Heb 11:38). When I remember from what evil and from what sins the Lord delivered me, I have imperishable food for salvation.”
When Abba Zosimas heard that the holy ascetic quoted the Holy Scripture from memory, from the Books of Moses and Job and from the Psalms of David, he then asked the woman, “Mother, have you read the Psalms and other books?”
She smiled at hearing this question, and answered, “Believe me, I have seen no human face but yours from the time that I crossed over the Jordan. I never learned from books. I have never heard anyone read or sing from them. Perhaps the Word of God, which is alive and acting, teaches man knowledge by itself (Col 3:16, 1 Thess 2:13). This is the end of my story. As I asked when I began, I beg you for the sake of the Incarnate Word of God, holy Abba, pray for me, a sinner.
“Furthermore, I beg you, for the sake of Jesus Christ our Lord and Savior, tell no one what you have heard from me, until God takes me from this earth. Next year, during Great Lent, do not cross the Jordan, as is the custom of your monastery.”
Again Abba Zosimas was amazed, that the practice of his monastery was known to the holy woman ascetic, although he had not said anything to her about this.
“Remain at the monastery,” the woman continued. “Even if you try to leave the monastery, you will not be able to do so. On Great and Holy Thursday, the day of the Lord’s Last Supper, place the Life-Creating Body and Blood of Christ our God in a holy vessel, and bring it to me. Await me on this side of the Jordan, at the edge of the desert, so that I may receive the Holy Mysteries. And say to Abba John, the igumen of your community, ‘Look to yourself and your brothers’ (1 Tim 4:16), for there is much that needs correction. Do not say this to him now, but when the Lord shall indicate.”
Asking for his prayers, the woman turned and vanished into the depths of the desert.
For a whole year Elder Zosimas remained silent, not daring to reveal to anyone what he had seen, and he prayed that the Lord would grant him to see the holy ascetic once more.
When the first week of Great Lent came again, Saint Zosimas was obliged to remain at the monastery because of sickness. Then he remembered the woman’s prophetic words that he would not be able to leave the monastery. After several days went by, Saint Zosimas was healed of his infirmity, but he remained at the monastery until Holy Week.
On Holy Thursday, Abba Zosimas did what he had been ordered to do. He placed some of the Body and Blood of Christ into a chalice, and some food in a small basket. Then he left the monastery and went to the Jordan and waited for the ascetic. The saint seemed tardy, and Abba Zosimas prayed that God would permit him to see the holy woman.
Finally, he saw her standing on the far side of the river. Rejoicing, Saint Zosimas got up and glorified God. Then he wondered how she could cross the Jordan without a boat. She made the Sign of the Cross over the water, then she walked on the water and crossed the Jordan. Abba Zosimas saw her in the moonlight, walking toward him. When the Elder wanted to make prostration before her, she forbade him, crying out, “What are you doing, Abba? You are a priest and you carry the Holy Mysteries of God.”
Reaching the shore, she said to Abba Zosimas, “Bless me, Father.” He answered her with trembling, astonished at what he had seen. “Truly God did not lie when he promised that those who purify themselves will be like Him. Glory to You, O Christ our God, for showing me through your holy servant, how far I am from perfection.”
The woman asked him to recite both the Creed and the “Our Father.” When the prayers were finished, she partook of the Holy Mysteries of Christ. Then she raised her hands to the heavens and said, “Lord, now let Your servant depart in peace, for my eyes have seen Your salvation.” The saint turned to the Elder and said, “Please, Abba, fulfill another request. Go now to your monastery, and in a year’s time come to the place where we first time spoke.” He said, “If only it were possible for me to follow you and always see your holy face!” She replied, “For the Lord’s sake, pray for me and remember my wretchedness.”
Again she made the Sign of the Cross over the Jordan, and walked over the water as before, and disappeared into the desert. Zosimas returned to the monastery with joy and terror, reproaching himself because he had not asked the saint’s name. He hoped to do so the following year.
A year passed, and Abba Zosimas went into the desert. He reached the place where he first saw the holy woman ascetic. She lay dead, with arms folded on her bosom, and her face was turned to the east. Abba Zosimas washed her feet with his tears and kissed them, not daring to touch anything else. For a long while he wept over her and sang the customary Psalms, and said the funeral prayers. He began to wonder whether the saint would want him to bury her or not. Hardly had he thought this, when he saw something written on the ground near her head: “Abba Zosimas, bury on this spot the body of humble Mary. Return to dust what is dust. Pray to the Lord for me. I reposed on the first day of April, on the very night of the saving Passion of Christ, after partaking of the Mystical Supper.”
Reading this note, Abba Zosimas was glad to learn her name. He then realized that Saint Mary, after receiving the Holy Mysteries from his hand, was transported instantaneously to the place where she died, though it had taken him twenty days to travel that distance.
Glorifying God, Abba Zosimas said to himself, “It is time to do what she asks. But how can I dig a grave, with nothing in my hands?” Then he saw a small piece of wood left by some traveler. He picked it up and began to dig. The ground was hard and dry, and he could not dig it. Looking up, Abba Zosimas saw an enormous lion standing by the saint’s body and licking her feet. Fear gripped the Elder, but he guarded himself with the Sign of the Cross, believing that he would remain unharmed through the prayers of the holy woman ascetic. Then the lion came close to the Elder, showing its friendliness with every movement. Abba Zosimas commanded the lion to dig the grave, in order to bury Saint Mary’s body. At his words, the lion dug a hole deep enough to bury the body. Then each went his own way. The lion went into the desert, and Abba Zosimas returned to the monastery, blessing and praising Christ our God.
Arriving at the monastery, Abba Zosimas related to the monks and the igumen, what he had seen and heard from Saint Mary. All were astonished, hearing about the miracles of God. They always remembered Saint Mary with faith and love on the day of her repose.
Abba John, the igumen of the monastery, heeded the words of Saint Mary, and with the help of God corrected the things that were wrong at the monastery. Abba Zosimas lived a God-pleasing life at the monastery, reaching nearly a hundred years of age. There he finished his temporal life, and passed into life eternal.
The monks passed on the life of Saint Mary of Egypt by word of mouth without writing it down.
“I however,” says Saint Sophronius of Jerusalem (March 11), “wrote down the Life of Saint Mary of Egypt as I heard it from the holy Fathers. I have recorded everything, putting the truth above all else.”
“May God, Who works great miracles and bestows gifts on all who turn to Him in faith, reward those who hear or read this account, and those who copy it. May he grant them a blessed portion together with Saint Mary of Egypt and with all the saints who have pleased God by their pious thoughts and works. Let us give glory to God, the Eternal King, that we may find mercy on the Day of Judgment through our Lord Jesus Christ, to Whom is due all glory, honor, majesty and worship together with the Unoriginate Father, and the Most Holy and Life-Creating Spirit, now and ever and unto ages of ages. Amen.”
|
|
Житије Марије Египћанке
ТАЈНУ цареву добро је чувати, а дела Божја славно је објављивати, – тако рече анђео Рафаил Товиту, пошто му на чудесан начин слепе очи прогледаше (Товит. 12, 7). Јер не чувати цареву тајну, опасно је и убитачно; а ћутке прелазити славна дела Божја, велика је штета за душу. Стога се и ја бојим, вели писац Житија преподобне Марије Египћанке, свети Софроније, патријарх јерусалимски, да оно што је божанско закопам у ћутање. А то ћу учинити, ако не објавим свету повест која је дошла до мене. Не објавим ли је, на мене ће се сручити претња, упућена у Еванђељу лењом слузи, који од Господа доби талант да ради са њим, а он га у земљу закопа. Али нека нико не сумња у ово што пишем, и нека нико не помисли да се усуђујем писати неистину. Сачувај ме Боже, да говорим лажи о светитељима. Но ако буде и таквих читалаца којима ће бити тешко да верују чудесном делу ове повести, нека Господ и према њима буде милостив. Јер они, имајући у виду немоћ људске природе, сматрају да су немогуће чудесне ствари које се говоре о људима. Али треба већ почети повест о овој чудесној ствари која се збила у нашем роду.
У једном палестинском манастиру бејаше неки старац украшен праведношћу и благоразумношћу, који још одмалена беше добро упућен у монашке подвиге. Звао се Зосима. Он све подвиге подвижничког живота прође, и одржа свако правило предато од савршених монаха. А све то чинећи, он никада не пренебреже поучавати се Божјим речима: или лежао, или стајао, или рукама посао обављао, или јео, он никада није престајао славити Бога и поучавати се Божјим речима. Од ранога детињства у манастиру, он се до педесет треће године добро подвизавао у подвижничким трудовима. Али тада га смутише неке помисли, као да је већ у свему савршен и да му не требају никакве поуке од других. И мишљу говораше у себи: Постоји ли на земљи монах који би ми могао користити и указати ми на неки подвиг који ја нисам извршио? Док је он тако помишљао, јави му се Анђео и рече му: О Зосимо! добро си се подвизавао, колико ти је било могуће као човеку; добро си течење подвижничко прошао, али међу људима нема ни једнога који би показао да је савршен. Има већи подвиг од тога што си ти прошао, али га ти не знаш. Стога, да би сазнао колико још има других путева ка спасењу, изађи из своје земље, као што то учини знаменити патријарх Авраам, и иди у манастир што се налази крај реке Јордана.
Старац одмах поступи по савету Анђела: изађе из манастира у коме је од детињства монаховао, дође на Јордан и обрете указани му од Бога манастир. Закуца на манастирску капију, монах вратар му је отвори, и он каза монаху ко је. Монах извести игумана. Игуман прими Зосиму, и видевши пред собом монаха који сатвори уобичајени монашки поклон и молитву, он га упита: Одакле си, брате? и ради чега си дошао к нама, убогим старцима? Зосима му одговори: Одакле долазим, није потребно рећи; а дошао сам по духовну корист, оче! Јер чух о вама велике и похвалне ствари, које могу душу спријатељити с Богом. Игуман му на то рече: Брате, Бог који једини исцељује немоћи душе, нека тебе и нас научи својој божанској вољи и упути да чинимо све што је корисно. Јер човек човеку не може користити, ако сваки не пази на себе и будна духа не чини оно што је корисно, имајући Бога за свог сарадника. Али, пошто те љубав Христова побуди да видиш нас убоге старце, онда остани код нас, ако си ради тога дошао. И све ће нас нахранити благодаћу Светога Духа Пастир Добри који је душу своју дао за наше искупљење.
Када игуман то рече Зосими, овај му се поклони, измоли у њега молитву и благослов, и рекавши: Амин* остаде у том манастиру. И виде тамо старце који делањем добрих дела и богоразмишљањем сијају, духом горе, Господу служе. У њих беше молитва непрестана, стајање посвуноћно, посао у рукама а псалми у устима. У њих не беше празне речи; а о стицању земаљских доходака и о бризи житејској у њих не беше ни помена. У њих беше једина и непрекидна брига ово: како умртвити своје тело. Храна им беше хлеб и вода. Сваки их је употребљавао по мери љубави Божје у себи.
Видевши то, Зосима извуче веома много духовне користи за себе, предајући се подвигу. Пошто прође доста дана, приближи се свети Велики Пост. Капија манастирска беше стално затворена; отварала се само када би неко од њих манастирским послом ишао ван манастира. Место је било пусто; и не само не-посећивано од других, већ и непознато мирјанима. У манастиру беше обичај, ради кога Бог и доведе тамо Зосиму. Обичај овај: прве недеље Великог Поста презвитер је служио свету литургију, на којој су се сви причешћивали пречистим Телом и Крвљу Христа Бога нашег; потом су помало јели; онда су се опет сабирали у цркву, творили усрдну молитву и многе поклоне, целивали један другог, и сваки је пред игуманом чинио поклон просећи од њега благослов и молитву за претстојећи подвиг; после тога се капија манастирска отварала и сви излазили у пустињу певајући заједно цео двадесет и шести псалам: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога да се бојим? Господ је заштитник живота мог; кога да се страшим? – У манастиру је остајао један или два брата, не да чувају унутрашњу имовину, јер лопови нису имали шта да украду, него да црква не остане без богослужења. И онда су прелазили реку Јордан. Сваки је са собом носио хране колико је могао и хтео, према својој телесној потреби: један је носио мало хлеба, други смокве, трећи урме, четврти расквашено сочиво, а пети ништа, само тело своје и на њему одећу. Ови што нису носили ништа од хране, ако би их потреба тела приморала, хранили су се зељем што расте у пустињи. Прешавши Јордан, они су се разилазили далеко један од другога, и нису знали како се ко пости или како се подвизава. Ако би ко случајно угледао другога, одмах се уклањао на супротну страну. И сваки провођаше време у непрестаној молитви, и врло мало узимаху хране у одређено време. Пошто би тако провели цео Часни Пост, они су се на Цвети враћали у манастир. Сваки се враћао, имајући савест своју за сведока свога труда; и нико није питао другога како се и на који начин подвизавао.
Такав дакле беше устав тога манастира. Тако тада и Зосима по обичају манастирском пређе Јордан, носећи нешто мало хране. Своје молитвено правило вршаше пугујући кроз пустињу; строго га је творио и за време једења, и за време нужде. Врло је мало спавао; обично би ноћу сео на земљу, мало отпочинуо, и онда устајао и настављао свој пут. Желео је да отиде до средине пустиње, надајући се да ће тамо наћи некога од отаца који се тамо подвизава и од њега добити духовне поуке. Пошто је путовао двадесет дана, он се мало заустави, и окренувши се Истоку стаде читати Шести час. Јер се он за време свога путовања, вршећи своје молитвено правило, често заустављао, те појао и чинио метанија, поклоне. Када овог пута стајаше појући, он с десне стране угледа као сенку тела људског. Испрва се уплаши, мислећи да је демонско привиђење, и уздрхта. Али, прекрстивши се, он одагна од себе страх. И када, завршавајући већ своју молитву, погледа на југ, он виде где иде неко нага и црна, од сунца опаљена тела, са белом као снег косом на глави, која је била кратка и досезала до врата. Видевши то, Зосима потрча на ту страну веома обрадован, јер у току тих дана не беше видео људско биће, нити ма какву животињу. А када она прилика издалека угледа Зосиму где иде, сама поче да трчи и бежи у дубину пустиње. Зосима онда као да заборави на своју старост и замореност од пута, трчаше брзо, желећи да стигне ону прилику. И Зосима се показа бржи од бегунца. И када се већ толико ириближи да се глас могао чути, Зосима стаде са сузама викати: Зашто бежиш од мене грешнога старца, слуго истинитога Бога, ради кога у овој пустињи живиш? Причекај мене недостојног и немоћног! причекај ради наде на награду за трудове твоје! Стани, и мени старцу дај молитву твоју и благослов ради Бога који се ни на кога није узгнушао.
Док је ово Зосима говорио са сузама, и већ био близу бегунца, тада се појави један сув поток, и бегунац претрча на другу страну његову. А Зосима уморан, није више могао да трчи, и стаде на овој страни потока, плачући и ридајући још јаче. Тада бегунац с оне стране проговори: Аво Зосимо, опрости ми Господа ради, не могу да изађем пред тебе, јер сам жена, а нага сам. Него ако хоћеш да мени грешној жени даш свој благослов и молитву, баци ми нешто од твоје одеће, да покријем наготу своју, и тако изађем преда те.
Тада Зосиму спопаде трепет и ужас, јер чу где га по имену зове жена, која га никад видела није, нити икада чула за њега, и рече у себи: Да ова жена није прозорљива, не би ми име знала. – И одмах скиде са себе своју горњу хаљину и добаци јој. Она се огрну, изађе преда њ, и рече му: Зашто ти се прохтело, аво Зосимо, да видиш грешну жену? Шта то хоћеш да чујеш од мене, или чему да се научиш, те си толики труд узео на себе? – А он се баци на земљу, просећи од ње благослов. Но и она се исто тако баци на земљу, и тако ничице распрострти мољаху један другог за благослов. И од обојих се чуло само једно: благослови! благослови! – Пошто прође доста времена , рече жена Зосими: Аво Зосимо, ти треба да благословиш и да молитву сатвориш, јер си ти презвитер и много година служиш светом олтару, приносећи Господу дарове Божанских Тајни.
Ове речи још више запрепастише и уплашише Зосиму, и он, гушећи се у сузама и јецајући, испрекидано говораше: О мати духовна! Ти си се Богу приближила, и потпуно си тело своје умртвила. То најбоље показује дар Божји који имаш, јер ме по имену зовеш и знаш да сам презвитер иако ме никада видела ниси. Зато Господа ради благослови ти мене, и твојом савршеном молитвом помоли се за мене јадног!
Она онда попусти на старчево усрдно преклињање, и рече: Благословен Бог који жели спасење душама људским! И пошто Зосима рече: Амин! устадоше обоје са земље. Она онда упита старца: Ради чега си, човече Божји, дошао к мени грешници? Ради чега ти се прохтело да видиш жену која нема никакве врлине? Али тебе је упутила благодат Светога Духа, да учиниш услугу телу моме када буде време. Но реци ми, оче, како сада живе у свету хришћани, како цареви, како свете цркве? Зосима јој одговори: Светим молитвама вашим Бог је подарио чврсти мир. Но услиши молбу недостојног старца, и Господа ради помоли се за сав свет и за мене грешног, да не би ово моје путовање по пустињи било без плода.
Она му на то одговори: Аво Зосимо, ти имаш свештенички чин и теби више доликује да се молиш за мене и за све, јер си за то и рукоположен. Али, пошто смо дужни да творимо послушање, ја ћу поступити по твоме наређењу. Рекавши то, она се окрете к Истоку, и подигавши очи и руке к небу, она се стаде молити тихо, и не чујаху се њене речи. Зосима стајаше у трепету, – као што је касније сам казивао -, гледајући у земљу и ништа не говорећи. И Бога је за сведока призивао, казујући ово: Она се дуго мољаше, и кад ја мало подигох очи са земље и погледах у њу, угледах је где уздигнута један аршин изнад земље стоји на ваздуху и моли се.
Како виде ово, Зосиму спопаде неисказан страх, и он се баци на земљу и, купајући се у сузама, ништа не говораше осим: Господе помилуј! И док тако распрострт лежаше на земљи, старца узнемири мисао, да није ово неко привиђење и дух који се претвара да се моли.
А она се онда окрену старцу, подиже га, и рече му: Аво Зосимо, зашто те помисли смућују и говоре ти да сам ја привиђење и дух, и да се претворно молим? Молим те, оче блажени, буди сигуран у ово: ја сам жена грешница, но светим крштењем ограђена; и нисам привиђење ни дух, већ сам земља, прах и пепео, и заиста тело које никада ништа духовно није помислило. И рекавши то, она осени крсним знаком чело своје, очи, уста и груди .говорећи овако: Аво Зосимо, нека нас Бог избави од лукавога, и од замки његових, јер је тежак рат његов против нас.
Чувши то и видевши, старац паде пред ноге њене, и говораше са сузама: Заклињем те именом Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога, рођеног од Дјеве, ради кога идеш нага, и ради кога си тело своје тако умртвила, немој сакрити од мене житије своје , него ми испричај све, да би обелоданила велика дела Божја. Реци ми Бога ради све, не ради похвале, већ да би мене грешног и недостојног обавестила о себи. А верујем Богу моме, коме живиш, да ме је зато упутио у ову пустињу, да обелодани дела твоја. Ми пак нисмо у стању да се противимо одлукама Божјим. Јер да није било угодно Христу Богу нашем да се дозна за тебе и твоје подвиге, Он те не би показао мени, нити би укрепио на толики пут мене који никада нисам хтео ни могао изаћи из своје келије.
Пошто Зосима изговори то и много других ствари, она га подиже и рече му: Стидим се, оче, да ти причам дела своја. Али, пошто си видео наго тело моје, ја ћу ти обнажити и дела своја, да би дознао коликим је стидом и срамотом испуњена душа моја. Ја ћу ти испричати о себи, не ради неке похвале, као што ти сам рече. Јер чиме се имам похвалити ја која сам била изабрани сасуд ђавола? Но ако станем причати о себи, ти ћеш побећи од мене као што човек бежи од змије, јер ушима нећеш моћи поднети гадости које сам Ја недостојна починила. Али ћу ипак рећи све и нећу ништа прећутати. Само те најпре молим, да не престанеш молити се за мене, да обретем милост на дан Суда. – А старац, жељан да сазна житије њено, непрестано плакаше, јер није могао да заустави сузе. И она стаде причати о себи овако:
Ја сам, оче, рођена у Египту. Када ми је било дванаест година, и родитељи још живи, ја се одрекох њихове љубави и одох у Александрију. И пошто изгубих невиност, ја се одадох неуздржљивом и ненаситом блудничењу. Стид ме је и да мислим о томе, а камоли да говорим много. Ипак ћу ти испричати оно што је најнужније, да би сазнао неуздржљивост тела мог: седамнаест пуних година проведох у разврату, не ради неке зараде или поклона, јер нисам хтела да примам ни од оних који су настојавали. А то сам смислила, да бих само што већи број посетилаца привукла себи, и тако задовољила своју телесну пожуду. Но немој мислити да сам била богата, па зато нисам наплаћивала. Не, ја сам живела у беди, и много пута сам гладна прела кудељу. Неугасиви пожар блудни горео је у мени, и ја сам се стално ваљала у блату блуда. Живећи на такав начин, ја једном у време жетве видех силан мушки свет из Либије и Египта како иде на морско пристаниште. Ја онда упитах некога: Куда ови људи тако журе? И добих одговор: У Јерусалим, да би се на празник Крстовдан, који ће бити кроз неки дан, поклонили часном и животворном Крсту. Ја га онда упитах: Да ли би и мене повели са собом? Он ми одговори: Ако имаш средстава и хране, нико ти неће бранити. Ја му на то рекох: Ја, брате, немам ни средстава ни хране, али ћу ипак поћи и ући с њима у исту лађу, па ће ме они хранити, јер ћу им тело своје дати у најам. А желела сам с њима да путујем, да бих имала што већи број љубитеља готових на моју пожуду. Рекох ти, оче Зосимо, не терај ме да ти причам срамоту своју, јер ме ужас хвата – Господ зна – што речима својим кужим и сам ваздух.
А Зосима, сузама квасећи земљу, одговори јој: Причај Господа ради, причај, о мати моја , и не прекидај тако корисну за мене повест! – И она продужи причати: Тај младић, чувши бестидност мојих гадних речи, насмеја се и оде. А ја бацих преслицу, коју сам тада при себи имала, и похитах к пристаништу морском. Тамо угледах једну групу од десетак младих људи, који ми се учинише погодни за моју похоту, а многи се већ беху укрцали у лађу. И ја, по обичају свом, бестидно банух међу њих и рекох им: Поведите и мене тамо куда идете! Нећу вам бити непријатна! – И додадох још неке ружне речи, на што се сви они стадоше смејати. И видевши моју бестидност, они ме узеше са собом у своју лађу. И лађа крену на пут. А шта се дешавало уз пут за време пловидбе, како да ти причам, човече Божји! који би језик исказао, и који слух поднео, зла дела моја која починих у лађи за то време? Ја сам тада проклетница приморавала на грех и оне који нису хтели. И била сам учитељица и изразивих и неизразивих нечистота, каквима нема примера. Веруј ми, оче, чудим се, како море поднесе оно моје блудничење. И како земља не отвори уста своја и не вргну ме у пакао, мене која сам толике душе увукла у мрежу смрти? Али сматрам да је Бог тражио моје покајање, не желећи смрти грешника већ стрпљиво чекајући обраћење.
Тако допутовах у Јерусалим. И оне дане пре празника проведох у још већим гадостима. Јер ми нису били доста они младићи с којима допутовах, него сам и врло многе друге грађане и странце наводила на грех. А кад дође празник Крстовдан, ја и тада ловљах младе душе. На сам Крстовдан рано изјутра видех како сви хитају у цркву- Пођох и ја. И са другима уђох у притвор црквени. А кад настаде тренутак воздвижења Часнога Крста Господња, постарах се и ја да с народом уђем у цркву, но беше много света и гурњаве, и ја се бедница с великом муком једва приближих к вратима цркве. Али када ступих на праг, задржа ме нека невидљива сила и не даваше ми ући, док сви други несметано уђоше. И тако ја сама остадох у притвору. Но мислећи да ми се то догодило од женске немоћи, ја се опет придружих другим долазницима, и приморавах себе да уђем, али све узалуд, јер чим бих ногу своју грешну ставила на праг, одмах ме је нека неочекивана невидљива сила спречавала, и ја сам се враћала натраг у притвор. И тако сам три-четири пута покушавала, али све узаман, нисам могла да уђем. Уморна, ја од стида и изненађења повукох се и стадох у једном углу притвора црквеног. И када се једва унеколико прибрах, ја запитах себе: Шта је то што ми не да да видим животворно дрво Крста Господњег? Тада се очију срца мог косну светлост спасоносног сазнања: све-тла заповест Господња, која просветљује духовне очи, показа ми да ми тиња дела мојих не да да уђем у цркву. И ја стадох плакати, и ридати, и у груди се ударати, уздишући из дубине срца.
Плачући тако, ја подигох очи и угледах горе на зиду икону Пресвете Богородице у притвору, и стадох јој се молити свом духом, говорећи: О Дјево Владичице, која си Бога Логоса телом родила! знам, потпуно знам да ја, овако нечиста и гадна блудница, нисам достојна ни да погледам на чесну икону твоју, икону Пречисте Приснодјеве Марије, која имаш и тело и душу чисту и неоскврњену. И право је да твоја девствена чистота ненавиди и мрзи мене блудницу. Но пошто сам слушала да је Бог, кога си Ти родила, зато постао човек да зове грешнике на покајање, помози мени усамљеној која ни од кога немам помоћи. Учини, да и мени буде допуштен улаз у цркву, и не лиши ме тога да видим Часно Дрво на коме би телом распет Бог од Тебе рођени, који крв Своју даде за моје искупљење. Нареди, о Владарко! да се и мени отворе врата ради поклоњења божанском Крсту! И Ти ми буди најдостовернији сведок пред Сином Твојим, да никада више нећу тело своје оскврнити блудом, него чим будем видела Свето Дрво Крсно Сина Твог, ја ћу се одрећи света и свега на свету, и одмах ћу отићи онамо куда ме Ти сама, као Посредница мога спасења, будеш упутила.
Рекавши то, и добивши као неко обавештење, ја се, запаљена вером и учвршћена надом на милосрђе Богородице, кренух с места на коме сам стајала и молила се, и опет се придружих онима који су улазили у цркву. И сада ме већ нико није ни задржавао ни спречавао да се приближим вратима на која се улазило у цркву. Али ме беше захватио страх и ужас, те сам сва дрхтала и тресла се. И кад дођох до врата која ми дотле беху затворена, ја без муке уђох у цркву, и удостојих се видети часно и животворно Дрво Крста, и видех Тајне Божје, и како је Господ готов да прими оне који се кају. И павши на земљу, поклоних се Часноме Крсту, целивах га са страхом, па изађох журећи к мојој Заштитници. И кад дођох пред свету икону моје Посреднице, падох на колена пред Приснодјевом Богородицом, и изрекох ово: О увек блажена Дјево Владарко Богородице, Ти показујеш на мени своје преблаго човекољубље! Ти се не гнушаш моје недостојне молитве, јер видех славу коју ја блудница заиста нисам била достојна да видим. Хвала Богу који Тебе ради прима покајање грешника! Шта бих још ја грешна имала размишљати или рећи? Већ је време, Владичице, да испуним обећање које Ти дадох као Посредници: ево, упути ме сада куда хоћеш! и буди ми од сада учитељица спасења, водећи ме путем покајања!
Када ово изговорих, чух глас где ми издалека довикује: Ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! – А ја чувши овај глас, и уверена да је мени упућен, са сузама завапих ка икони Богородице: Владичице, Владичице Богородице, не остави ме!
И пошто тако завапих, ја изиђох из притвора црквеног, и стадох ићи врло брзо. Док сам тако журила, неко ме виде и даде ми три новчића, рекавши ми: Прими ово, мати! – Ја узех и купих за њих три хлеба. И упитах хлебопродавца: Који пут води на Јордан? Он ми показа, и ја кренух хитајући и сузе ронећи. А када дан би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и причестих се пречистим и животворним Тајнама Христовим. После тога поједох половину од једнога хлеба, па се напих воде из Јордана, и онда легох на земљу, и преноћих одмарајући се. А кад зора заруди, нађох мали чамац, превезох се на ону страну Јордана, и опет се помолих Путовођи мом – Пресветој Богородици, да ме упути куда она хоће. И ја дођох у ову пустињу. И од тада до данас обитавам овде, чекајући Бога који ме спасава од малодушности и буре, јер се Њему обраћам.
Зосима је онда упита: Колико има година, госпођо моја, откако си се настанила у пустињи? Она одговори: четрдесет и седам година је, откако изиђох из Светога Града. Упита је Зосима: Чиме си се хранила, госпођо моја? Она одговори: Кад сам прешла Јордан имала сам два и по хлеба. Они се постепено сасушише и скаменише. Ја сам их неколико година по мало јела, док их не поједох. Зосима је онда упита: Како си толико време провела, јеси ли била у опасности, је ли те смућивала нека непријатељска сила? Она одговори: Поставио си ми питање, аво Зосимо, на које се плашим да одговарам- Јер ако будем набрајала многобројне опасности које сам поднела, и љуте помисли које су ме смућивале, бојим се да ме оне опет не захвате. На то јој Зосима рече: Госпођо моја, немој изостављати ништа, јер сам те баш то молио да ми све потанко испричаш. Она му онда рече: Веруј ми, аво Зосимо, седамнаест година проведох у овој пустињи борећи се са мојим безумним жељама као са љутим зверовима. Јер када бих почела да једем, желела сам меса и рибе, којима сам се у Египту хранила. А желела сам и своје омиљено пиће: вино, јер сам много вина пила док сам у свету била. Овде пак, ни воде нисам имала, те ме је силна жеђ сагоревала, и ја сам страшно патила. Понекад ме је морила жеља за развратним песмама, и приморавала ме да певам песме демонске, на које сам била навикла. Но у таквим случајевима, ја сам ударала у плач и била се у груди, сећајући се завета које дадох долазећи у ову пустињу, а мишљу сам се преносила пред икону Пресвете Богородице, моје Посреднице, и пред њом плакала молећи је да одагна од мене помисли које тако смућују бедну душу моју. И пошто бих дуго плакала и у груди се искрено ударала, светлост би ме са свих страна обасјала и спокојство завладало мојим бићем. А шта тек да ти причам о блудним помислима које су ме спопадале? Аво, опрости: огањ се запаљивао у страсном срцу мом, и сву ме захватао, и на жељено телесно сједињење приморавао. Но када ме је таква помисао нападала, ја сам се бацала на земљу и сузама се заливала, замишљајући себе како стојим пред мојом Посредницом, и она осуђује мој преступ и указује ми на грозне муке. И нисам се дизала са земље дан и ноћ, док ме она слатка светлост не би обасјала и смућујуће ме помисли одагнала- А очи сам своје упирала у моју Посредницу, молећи је непрестано да буде у помоћи мени бедној на пучини пустиње. И заиста, Она ми је била Помоћница, и у покајању Сатрудница. И тако проведох седамнаест година, подносећи безбројне муке. Од тада па све до данас Помоћница моја Богородица руководи ме у свему и за све.
Зосима је онда упита: Није ли ти више била потребна храна и одећа? Она одговори: Пошто поједох оне хлебове, ја сам се седамнаест година хранила зељем које се налази у овој пустињи. А одећа са којом сам прешла Јордан, од овешталости се распаде, те сам велике муке имала зими од мраза, лети од жеге. Зими сам се много пута премрла тресла и дрхтала од хладноће, н падала на земљу као мртва, и непомично лежала. Борила сам се са многим и различним невољама и неизмерним искушењима. А од тада до данас разноврсна сила Божја сачува грешну душу моју и ништавно тело моје. Јер размишљајући само од каквих ме зала избави Господ, ја стекох непотрошиву храну: наду спасења мог. И ја се храним и покривам речју Божјом, која држи све и сва: јер не живи човек о самом хлебу; него о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4). И они који немаху заклона, у камење се обукоше, пошто свукоше са себе одећу греха (ср. Јова 24, 8).
А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању. Ето, овим завршавам повест о себи. А сада те заклињем оваплоћењем Бога Логоса да се молиш за мене блудницу.
Када она то изговори, и заврши своје казивање, старац похита да јој се поклони, и са сузама повика: Благословен Бог који твори велике и страшне, славне и дивне и неисказане ствари, којима нема броја’ Благословен Бог који ми показа шта дарује онима који Га се боје! Заиста, не остављаш оне који Тебе траже, Господе! – А она ухвати старца и не допусти му да јој направи велики поклон, метаније, и рече му: Заклињем те, оче, Исусом Христом Богом Спаситељем нашим, да ништа од овога што си чуо од мене не кажеш никоме, док ме Бог не узме са земље. А сада, пођи с миром, а догодине ћеш ме опет видети, благодарећи благодати Божјој која нас чува. Но Господа ради испуни ми ову молбу: идуће године у Пост не прелази Јордан, као што је то пропис вашег манастира.
Чувши то, Зосима се дивљаше како она зна и поредак у његовом манастиру. И ништа друго не говораше осим: Слава Богу који даје велике ствари онима који Га љубе! А она му рече: Остани дакле, аво, као што ти кажем, у манастиру, јер и када би хтео да изађеш нећеш моћи. А на свети Велики Четвртак, у време Тајне Вечере Христове, узми у свети сасуд животворно Тело и Крв Христа Бога нашег, па дођи на ону страну Јордана близу оног насеља, и причекај ме, ја ћу доћи да ме причестиш Животворним Дарима, јер се досада нисам причестила откако се причестих у цркви светога Претече пред прелазак преко Јордана. А сада свим срцем желим да се причестим, па те молим: не презри моју молбу, већ ми на сваки начин донеси животворне Божанске Тајне да се причестим у време када Господ своје ученике учини причасницима Божанствене Вечере. А Јовану, игуману манастира у коме живиш, реци: Пази на себе и на своје стадо, јер се тамо чине неке ствари које треба исправити. Али хоћу да му то кажеш не сада, него када ти Господ нареди.
Рекавши то, и испросивши од старца молитву за себе, она оде у унутрашњу пустињу. А Зосима, поклонивши се до земље, целива место где стајаху стопала ногу њених, славећи Бога. И врати се, величајући и благосиљајући Христа Бога нашег. Прешавши ону пустињу, он стиже у манастир у одређени дан, тојест на Цвети. И те године оћута оно што виде, и никоме не смеде рећи. А у себи мољаше Бога да му опет покаже оно жељено лице. И туговаше и сетоваше помишљајући како је дугачка година, и хтео је да то време прође брзо као један дан.
А кад се приближи прва недеља светог Великог Поста, сва се братија припремише, и по манастирском обичају сатворивши молитву, сви певајући изиђоше у пустињу. Али Зосима, пошто се разболе, би приморан да остане у манастиру. И опомену се како му она преподобна рече да, и ако буде хтео, неће моћи изаћи из манастира. Но после не много дана он оздрави, и борављаше у манастиру. А кад се братија вратише из пустиње, и приближи се Велики Четвртак, Зосима учини по завештању: метну у малу чашу Свето Причешће, пречисто Тело и Крв Христа Бога нашег, па то стави у корпу. Осим тога узе мало сувих смокава и урми, и мало сочива расквашена у води, и касно увече оде на уговорено место, и седе на обали Јордана чекајући преподобну. Иако светитељке дуго немаше, Зосима не задрема већ неуморно гледаше ка пустињи, очекујући да угледа оно што је свесрдно желео. И седећи тако, старац говораше у себи: Да је моја недостојност не спречи да дође, или је већ долазила и вратила се пошто ме није нашла? Тако размишљајући старац уздахну и заплака, па подигавши очи к небу мољаше Бога говорећи: Господе, не лиши ме да поново видим оно лице које си ме удостојио видети, да не бих отишао празан, носећи грехе своје на осуду своју. – Пошто се тако са сузама помоли, он опет стаде размишљати у себи: Шта ће бити ако и дође, јер чамца нема? Како ће прећи Јордан и доћи к мени недостојном? Тешко мојој недостојности! Тешко мени, ако будем лишен таквог добра!
Док старац тако премишљаше, гле, појави се преподобна и застаде на оној страни реке откуда је долазила. Зосима устаде сав радостан и весео, хвалећи Бога. Али га опет стаде мучити мисао, како ће она прећи Јордан. Утом он виде, јер ноћ беше пуна месечине, како она осени крсним знаком Јордан, и пође по води, и ходећи поврх воде иђаше к њему. Он хтеде да јој се поклони, но светитељка му, још идући по води, забрани говорећи: Шта то чиниш, аво, ти – свештеник, па још носиш Божанске Тајне! – И он је послуша. А кад она сиђе с воде, рече старцу: Благослови, оче, благослови! А он одговарајући јој с трепетом, рече: Заиста је Бог истинит, обећавши да ће уподобити Себи оне који очишћују себе по моћи својој. Слава Теби, Христе Боже наш, што си ми преко ове слушкиње Своје показао ко-лико сам далеко од правог савршенства-
Кад он то изговори, она га замоли да прочита Символ свете вере: Вјерују во јединаго Бога, и Молитву Господњу: Оче наш, иже јеси на небесјех. И кад он то учини, светитељка се причести пречистим и животворним Тајнама Христовим, и по обичају целива старца. Затим, подигавши руке к небу, она уз-дахну, заплака и завапи; Сада отпусти с миром слушкињу Своју, Господе, јер очи моје видеше спасење Твоје! – И онда се обрати старцу: Опрости, аво Зосимо, молим те испуни ми још једну жељу: Иди сада у свој манастир, чуван Божјим миром, а идуће године доћи опет на онај поток где првипут разговарасмо. Доћи, молим те, дођи ради Господа, и опет ћеш ме видети, као што хоће Господ. – А он јој на то рече: Желео бих, ако је могуће, да идем за тобом и гледам твоје чесно лице. Но молим те, испуни мени старцу ову једину молбу: узми мало од хране што донесох овамо. И рекавши то, понуди јој оно што беше донео у корпи. Она прстима узе три зрна сочива, метну их у уста, и рече: Доста је ово благодати духовној која чува неоскврњену природу душе. – И опет се обрати старцу: Моли Господа за мене, оче мој, моли, спомињући свагда мене бедницу! А он се поклони пред ногама њеним, и мољаше је да се моли Богу за Цркву и за цареве и за њега. Ово измоливши од ње са сузама, остави је да иде, а сам јецаше и ридаше; јер не смејаше је дуго задржавати, иако је желео, пошто је она незадржљиво хтела да иде. И она, осенивши опет Јордан крсним знаком, пређе га идући поврх воде, као и првипут. Онда се старац врати, обузет радошћу и страхом великим. Усто кораше себе и жаљаше што не дознаде име преподобне. Али се утеши надом да ће га дознати идуће годи
не.
Пошто прође година дана, Зосима крену опет у пустињу, испунивши претходно све по обичају, и хиташе оном чудесном створењу. После дугог путовања пустињом он примети неке знаке који су му показивали да је место које тражи ту негде, у близини. И он се осврташе час десно час лево, тражећи очима светитељку. Али кад виде да се она ни откуда не појављује, грунуше му сузе, и подигавши очи к небу он се мољаше Богу, говорећи: Покажи ми, Господе, своје неукрадљиво благо, које си сакрио у овој пустињи! покажи ми анђела у телу, са којим није достојан да се упореди сав свет. – Тако се молећи, он стиже до потока, и заставши крај њега он на источној страни виде преподобну где лежи мртва, са прекрштеним рукама на грудима и са лицем окренутим Истоку. Он јој притрча, и сузама својим стаде умивати ноге блаженој, јер се не усуђиваше коснути се неког другог дела њеног тела. И пошто је много плакао, и потребне псалме нзговорио, он изврши и опело. И упита себе: Да ли да сахраним тело преподобне? Еда ли ће то бити пријатно блаженој? И док тако он у мислима питаше себе, он угледа више њене главе написано ово: Погреби, аво Зосимо, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху! Моли Господа за мене, преставила сам се првог априла, у саму ноћ спасоносног страдања Христовог по причешћу Божанственим Тајнама.
Прочитавши овај напис, старац се прво упита, ко је то написао. Јер, она, као што му беше казала, није знала писати. Али се веома обрадова што дознаде име преподобној. А дознаде и то, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила стигла у тај поток, до кога је он морао путовати двадесет дана, и одмах отишла к Богу. Славећи Бога и сузама квасећи земљу и тело преподобне, старац рече себи: Време је, старче Зосимо, да извршиш што ти је наређено. Али како ћеш гроб ископати кад ништа немаш у рукама? – И рекавши то, он угледа недалеко једну малу мотку, узе је и стаде њоме копати. Али земља беше сува, и копајући старац се знојаше и презнојаваше, но ништа не могаде учинити. И уздахнувши јако из дубине срца, он угледа огромног лава где стоји крај преподобне Марије и лиже јој ноге. То га силно уплаши, нарочито када се опомену како му блажена рече како никада није видела зверове. Но прекрстивши се, старац поверова да ће га покојница силом својом сачувати неповређена. Утом се лав стаде кротко приближавати старцу, умиљавајући се и као поздрављајући га. Зосима онда рече лаву: Лаве, пошто ми велика покојница нареди да сахраним тело њено, а ја сам стар и не могу да ископам гроб, нити имам потребну направу за копање; усто је и мој манастир врло далеко те не бих могао да се вратим брзо са алатом, онда ископај ти гроб својим шапама, да предамо земљи тело преподобне.
Чим лав то чу, одмах предњим ногама ископа рупу толику да у њу може стати тело блажене. А старац поново сузама зали ноге преподобној, и много јој се мољаше да се моли за све- И сахрани тело њено са оном подераном хаљином коју јој он добаци кад је први пут срете. Затим отидоше оба: лав се као овца кротко удаљи у унутрашњу пустињу, а Зосима се врати манастиру свом, благосиљајући и славећи Христа Бога нашег.
Дошавши у манастир, Зосима исприча свима монасима све о преподобној Марији, не прећутавши ништа што виде, и што чу од ње. И сви се дивљаху слушајући велика дела Божја. И са страхом, вером и љубављу стадоше творити спомен и празновати дан престављења преподобне Марије. А игуман Јован, по речи преподобне, нађе неке којима је била потребна поправка, и помоћу Божјом он их поправи.
Зосима проведе свој живот богоугодно, и кад му би близу сто година сконча у манастиру свој привремени живот, и оде у вечни ка Господу. И монаси тога манастира чуваху ову повест о преподобној Марији, али је једни другима казиваху на општу корист свима слушаоцима. Само је нису стављали на хартију. А ја, вели свети Софроније, записах ту повест од њих. Ако су пак неки други боље записали житије преподобне Марије, ја још нисам о томе сазнао. Но и ја, како сам могао према својим моћима, записах ово житије држећи се само истините повести-А Бог који твори дивна чудеса и великим уздарјима узвраћа онима који Му прибегавају с вером, нека да награду онима који с коришћу читају ову повест, и онима који је слушају, и ономе који се потрудио да је запише; и нека их удостоји благог удела ове блажене Марије са свима који су Му од памтивека угодили богомислијем и трудовима. А одајмо и ми хвалу Богу, Цару Вечноме, да нас удостоји да и ми обретемо милост у дан Суда у Христу Исусу Господу нашем, коме приличи свака слава, част и моћ и поклоњење, са Оцем и пресветим и животворним Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.
|
|
|
|
Lenten Almsgiving
Worthwhile Projects with the IOCC
In response to the crisis in Ukraine, IOCC is working with partners in country and across the region to address immediate needs while also looking ahead and planning for longer-term response. Initial work in Ukraine includes providing generators, fuel, and other emergency supplies to a humanitarian partner. IOCC is also coordinating with partners on the ground in Romania and Moldova who are serving refugees arriving from Ukraine. We’ve deployed staff to the area and are working with local churches to provide emergency supplies including food, water, mattresses, blankets and other bedding, baby food, wipes, and diapers, plus other hygiene and sanitary items. You can serve people affected by the Ukraine crisis with a gift today to IOCC's Ukraine Crisis Response Fund. Please help us raise $1 million to help those in need. Thank you.
In Kosovo, IOCC works to provide the foundations for stronger communities, building schools and agricultural facilities that make life better for those in need.
Please join IOCC’s Chairman of the Board, Jasmina T. Boulanger, in supporting this work as IOCC invests in a brighter tomorrow. Whether through repairing or equipping a school, expanding the Church’s agricultural facilities, or helping farmers increase their productivity, together, we are serving people in the spirit of Christ’s love.
|
|
|
|
|
|
|
