Распоред Богослужења зa наредну недељу:
Субота, 13. октобар - Вечерње - 18 ч
Недеља, 14. октобар -
Покров Пресвете Богородице
- Литургија у 9 ч
Субота, 20. октобар - Вечерње - 18 ч
Литургија недељом је у редовно време у 9 ујутру.
Schedule of Services for the next week:
Saturday, October 13th - Vespers - 6 pm
Sunday, October 14th -
The Protection of the Most Holy Theotokos
- Liturgy at 9 am
Saturday, October 20th - Vespers - 6 pm
Every Sunday Liturgy is served at 9 am.
|
|
Dear parishioners,
We would like to inform you that, starting this week, church will be open 7 days a week. Apart from the regular Service hours (Saturdays - Vespers at 6 pm, Sundays - Liturgy at 9 am), you are more than welcome to come in on weekdays as well, as church and church office will be open Monday through Friday from 9:30 am until 1:30 pm.
|
|
The St. Petka Circle of Serbian Sisters invite all children of our parish to come apple picking on
Sunday, October 14th, 2018
. The day will begin with the
Divine Liturgy at 9 am
, followed by lunch in the church hall. Afterward, families are invited to drive to
Shelburne Farm in Stow, MA
(106 W. Acton Road), where each family will receive a bag for apples and gain entrance to the orchard. Approximate arrival at the orchard is
12:30 pm
.
There will be no Sunday School, Folklore nor Kometa classes this Sunday!
|
|
Промоција новог романа Владимира Пиштала
|
|
Са великим задовољством вас позивамо на промоцију новог романа Владимира Пиштала "Сунце овог дана: Писмо Андрићу", уз присуство писца:
Субота, 20. октобар, 19 ч
Сала Храма Св. Саве у Kембриџу
Адреса:
41 Alewife Brook Pkwy, Cambridge, MA 02140
Улаз слободан
Ово књижевно вече организујемо четири године након успешне промоције на истом месту Пишталовог романа "Тесла, портрет међу маскама".
Од прошлогодишњег изласка романа "Сунце овог дана", Владимир Пиштало, такорећи наш локални писац, је пропутовао више од 40 градова у Србији, и такође је имао веома успешне промоције по Kини, Немачкој, Аустрији, Аустралији, Индији и свим земљама региона.
Нови роман и друге пишчеве књиге ће моћи да се купе на лицу места, а после промоције, књижевник ће потписивати своја дела читаоцима.
|
|
Више о роману:
Путопис из света Андрићевог књижевног дела, комбинован је са извештајем из нашег света који прати сунце овог нашег дана. Налазећи се усред 'пропагандне киклопизације данашњице' аутор подиже своју тачку посматрања и отвара нам аналитичке и поетичке прозоре, како према једној књижевној свести и њеном историјском контексту, тако и према пројекцији те свести у овом времену.
Бескомпромисно демонстрирајући етику књижевне оданости, али истовремено и етику оданости књижевности, приповедању света, Пиштало разговара са Андрићем на начин близак ономе на који је млади Андрић водио 'Разговор са Гојом'.
Овај епистоларни роман тока књижевне свести, писан је кроз туђу свест. Усред мреже бритких асоцијација, замаскиран је у манифестни говор есеја који у себи садржи скривену и збирку прича и збирку песама и путопис. Он читаоца извештава о Андрићевим прозорима у свет и свест из паноптикума, циркуса и књига; о књижевним прозорима у страст и у тајну жене; о ономе што заиста јесу митски хероји његовог доба; о Гаврилу Принципу и 'Младој Босни' као друштвеноисторијском контексту неправде последњег кметства у тадашњој Европи; али и о истини данашњег света и његовог неоколонијалног устројства у коме 'усрећитељи траже од усрећених да се одрекну сопствених очију'.
Лоциран између конкретних времена, Андрићевог и нашег, и безвремена књижевности, овај данашњи Пишталов разговор са Андрићем, уз кориштење душе као лампе, показује како је могуће књижевно, језиком слика и емоција, говорити и о књижевности и о времену у коме се говори.
И заиста, након читања ове књиге, исписане као савршено одсвирана композиција, ни читање Андрића неће бити сасвим исто.
Владимир Пиштало
је српски књижевник рођен у Сарајеву 1960. године. Завршио је Правни факултет у Београду, а докторирао на Универзитету Њу Хемпшир у САД на теми вишеструког идентитета српских исељеника - српском, америчком и југословенском. Ради на Бекер колеџу у Вустеру, Масачусетс, где предаје светску и америчку историју.
Објавио је књиге поетске прозе: Сликовница (1981), Ноћи (1986), Манифести (1986), Kрај века (1990) и новелу Kорто Малтезе (1987).
Његове су и збирке прича: Витраж у сећању (1994), Приче из целог света (1997), биографију Александра Македонског Александрида (1999) и романи: Миленијум у Београду (2000), О чуду (2002) и Венеција (2011).
Француски превод романа „Миленијум у Београду" био је у најужем избору за престижну годишњу награду „Фемина" за најбољи преведени роман на француски језик. За роман „Тесла, портрет међу маскама" је у Београду добио значајну српску књижевну награду: НИН-ову награду за најбољи роман године у 2008. години и награду Народне библиотеке Србије за најцитанију књигу године. Роман „Тесла, портрет међу маскама" преведен је на 15 језика, дозивео је седам издања у Србији и три издања у Америци.
|
|
Коло српских сестара
срдачно вас позива
на прославу славе
наше заштитнице, Свете Петке
Домаћице славе:
Оливера Танасијевић
и Драгица Мијаиловић
Недеља,
28. октобар,2018. године
Литургија са почетком у 9 сати
Свечани ручак у 11 сати
The Circle of Serbian Sisters
cordially invites you
to the celebration of our
Patron Saint Day, Saint Petka
Hosted by Olivera Tanasijevic
and Dragica Mijailovic
Date:
Sunday, October 28th, 2018
Liturgy: 9:00 am
Festive Luncheon: 11:00 am
|
|
Annual Fundraiser - November 17th
Ticket Sales and Invitations coming soon...
|
|
Недеља 20. по Духовима
ВАСКРСЕЊЕ СИНА НАИНСКЕ УДОВИЦЕ
(ВАСКРСЕЊЕ МЛАДИЋА У НАИНУ)
(И потом) * иђаше у град који се зови Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа. Кад се приближише к вратима градским, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица; и народа из града много иђаше с њом. И видевши је Господ сажали Му се за њом, и рече јој: Не плачи. И приступивши прихвати за сандук, а носиоци стадоше; и рече: Момче! Теби говорим, устани. И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој. А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: Велики пророк изиђе међу нама, и Бог походи народ свој. (Лк.7,11-16)
* Исус
Има ли нешто веће, драже и вредније на овој нашој планети од живота? Има ли било која овоземаљска твар вредност ако нема у њој животне силе? Ваистину нема.
Сви ми више-мање занемарујемо ову незаобилазну и увек важећу истину, окивајући је у оклоп овоземаљских дужности и обавеза. Умирујемо своје савести разним изговорима, често и самообманама, које нису ништа друго него лажи представљене као истина.
Тако живећи и трошецћи своје духовне и телесне снаге долазимо до крајњег резултата свих наших световних напора - до болести, најпре духовне па онда и телесне, а кроз болест на крају и до смрти. Све наше напоре усмеравамо у што боље уређење и олакшање нашег живота, а при томе заборављамо на своју душу, која би нам требала бити прва и основна брига. Ниједна болест тела не долази ако претходно нисмо занемарили бригу према души. Исто тако, нити једно наше страдање не долази ако претходно нисмо учинили грех, били ми тога свесни или не. Међутим, овде је потребно истакнути и то да постоје страдања и болести које долазе на нас по Божијем промислу. Понекад Бог попушта на нас искушења да бисмо се пробудили из незнабожног сна и окренули према њему, или да би се на делу показала јачина наше вере. У сваком случају, не смемо да клонемо духом и препустимо се таштој помисли да нас је Бог напустио или да неправедно страдамо. Господу увек, у свакој животној ситуацији, треба да се обраћамо и кроз покајање тражимо од њега излаз и избављење. Очајању и осећању нема места чак и кад нам прети сама смрт. Јер, она ће ионако доћи пре или касније неовисно о нашој вољи. Хришћани се за смрт требају припремати тако што ће живети оним животом због којег се пред лицем Божјим неће застидети, због којег ће бити удостојени милости Божје. Морамо да схватимо величанствену истину да је наш живот на земљи само делић нашег истинског живота, оног вечног, на небу. Наша је душа бесмртна и сваког тренутка је под влашћу онога од кога је и потекла.
Ово нам потврђује данас прочитани одељак из светог Јеванђеља. Пошто је чудесно исцелио сина римског капетана у Капернауму, спаситељ је журно хитао са својим ученицима према граду Наину. За њима је ишло мноштво народа жељно да чује науку његову и присуствује чудима која је Христос чинио.
“Кад се приближише вратима градским, гле изношаху мртваца, јединца сина матере његове, а она беше удовица и народа из града много иђаше са њом. И видевши је Господ сажали му се за њом, и рече јој: не плачи.”
Свевидећи Господ, прозревши у душу ожалошћене мајке, видео је њену велику тугу. Умро јој је муж, она се осетила осамљена; сада јој је умро и јединац син, и она се осетила потпуно осамљена. Спаситељ је теши речима “не плачи”, али она због много пута поновљених истих речи не разумева одмах њихов смисао. Од силне туге она ни не гледа ко стоји пред њом, већ се сва препустила неутешној тузи . Спаситељ видевши да његове речи немају одјека у њеној души, “приступивши прихвати се за сандук; а носиоци стадоше, и рече: момче! теби говорим, устани! И седе мртвац, и стаде говорити; и даде га матери његовој.”
У души мајке су се сигурно десиле неописиве промене. На место туге уселила се неисказана радост, на место напуштености дошла је непоколебљива вера у Васкрситеља њеног сина. Видевши те промене у души мајке, Господ јој даје сина у наручје, а она осетивши синовљев дах још више ојача у својој вери. Ово је наш Спаситељ учинио и због мноштва народа који је видео то чудо над чудима, јер “страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: велики пророк уста међу нама, и Бог походи народ свој.”
Сила Божија која је вратила душу у мртво дечаково тело изазвала је и страх код народа. Страх Божји је незаобилазна степеница за напредовање у добру, а кад је народ схватио да “Бог походи народ свој”, стао је узносити хвалу Господу Богу . Спаситељ наш је учинио ово чудо и због нас и због свих других људи, и прошлих и будућих генерација. Браћо и сестре, немојмо чекати чудо Божје па да почнемо осећати присуство Бога живога у овоме свету. И ми смо, у ово наше данашње време, сведоци многобројних чудеса Божјих која се дешавају. Многи од верника добијају оно што траже у молитвама пред чудотворном иконом Мајке Божје, многи су оздравили од својих болести, или били избављени од невоља. Мајка Божја је посредничким молитвама пред Сином својим подарила многима оно што су у молитвама заискали од ње. Немојмо ни ми губити веру у заштитницу нашу, већ јој приђимо са покајничким осећањем и молитвама затражимо од ње помоћ. Она је брза помоћница и свемилостива заступница наша, стога јој приђимо и молимо јој се не само у невољама, него и онда кад нас оне милошћу Божјом мимоилазе.
Окупљајмо се на заједничке молитве недељама и празницима и испуњавајмо себе благодатним силама Бозјим, које ће нас окриљавати и штитити у нашим животним искушењима. Сам Спаситељ је рекао: “Где су двојица или тројица сабрани у име моје и ја сам међу њима и ако се сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле даће им Отац мој који је на небесима” (Мт.18,19-20).
Свети оци VII Васељенског сабора, у њиховом, Духом Светим руковођеномсабрању, у Никеји 787. године, за време цара Константина и царице Ирине,потврдили су завештано предање о поштовању икона у Божјим храмовима и кућама верника. У време ширења јереси иконоборства, они су читавој васељени објавили да “част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (Прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога ко је на њој насликан.” У чувању Светог Предања подражавајмо Светим оцима, и примајмо благослов Божји који се даје на богослужењима посредством свештеника и поштовањем и побожним целивањем светих икона. На тај начин освећујмо душе наше и тела, а преко њих и сву средину у којој живимо и радимо. Где је благослов Божји, ту је и сила Божја, која одгони из своје близине свако зло, сваку злу силу. Негујмо свете јеванђелске врлине љубави према Богу и ближњима, молимо се, постимо и Бог ће нам послати свога Анђла да нам буде на помоћи и да нас чува као децу Божју, као верне слуге Божје које испуњавају вољу Његову.
Нека нам Бог буде на помоћи у све дане живота нашега. Амин.
|
|
At the Gate of Nain
II Corinthians 9:6-11
Luke 7:11-16
In the grief of this widowed mother, I think we see an icon of that faith that justifies (cf. Hom 4, Sept 17, 2017). Justifying faith is that mourning in poverty of spirit the Savior calls blessed (Mt 5:4f.), the sorrow of a broken and contrite heart (Ps 50:17 LXX) over the loss of the LORD in one’s soul. It is a spiritual grief that penetrates to the pit of one’s gut; its tears wash away every trace of self-righteousness and spiritual pride.
It is, to be sure, a hard word to say that this is what justifying faith is, what it looks like and feels like; for, who of us feels such sorrow in the pit of our gut over our estrangement from God? Who of us mourns let alone sees the entitlement, the spiritual conceit rooted in the gut of our soul, whose spreading vines darken our mind and harden our heart?
Yet, I find this hard word wonderfully therapeutic. In revealing how shallow is my faith, it cools the fever of my spiritual pride; it eases the congestion of my swollen ego. I think I can feel my heart beginning to breathe. I want more hard sayings like this that would open the passage to my heart so that I can breathe the sweet fragrance of true faith’s utter humility.
Note how this widowed mother’s grief leads her in this morning’s Gospel outside the city. We could believe we were at Golgotha outside the city. Indeed, I see this morning’s Gospel as an icon of Golgotha, an event in the earthly life of the Savior that radiates like a ray of light the darkness cannot overcome from His life-creating Cross, filled with the LORD’s compassion that heals and raises to life.
In the spiritual essence of the icon, the sorrow of this justifying faith has led the widowed mother outside of her ego and into the presence of the Crucified God drawing near to her at the gate where she opens onto her heart.
The LORD’s holy disciples are with Him. That suggests that she has come into the mystery of the Church, the crucified and risen and glorified Body of Christ (Eph 1:21). Note, then, that she comes into the mystery of the Church outside the city; and note that she is on the path that would lead her to the tombs, where she will bury her only son perhaps alongside her husband, her life and her joy.
I.e., in the mystery of the Church, the sorrow of true faith leads us outside the city, outside our ego and toward the tomb of our heart. Here, in the mystery of the Church, in the sorrow of true faith, we come into the presence of the crucified and risen God who draws near to us in the compassion of His Holy Pascha.
It says that the LORD saw her. Do you remember, when Adam and Eve fell into the darkness of their idolatry, the LORD came looking for them, and, as though He could not see them in the darkness, He called out: “Adam, where are you?” In the spiritual essence of the icon, the LORD sees the grieving mother from the mystery of His Cross. Ascending the cross, He descended into the midst of the earth, working His salvation. He drew near the gate of the city, the gates of death. The Light of the world, He illumines the darkness and He sees the mother grieving in the darkness of her sorrow. He sees you and me.
And, it says, He felt compassion for her. The Greek word (esplagchnizsthe) refers to the bowels, the seat in the body of love and pity. It denotes a compassion felt viscerally, in the pit of one’s gut. Do you see? His compassion is as deep as her grief! Indeed, the picture drawn by this word shows Him, in His compassion, inside the tomb of her heart, becoming one with her grief!
This, in my mind, is what shows that He is God the WORD in whom all things came to be. We read, e.g., in the Psalms: “Remember Thy compassions, O LORD, and Thy mercy, for they are from everlasting” (Ps 24:6 LXX). Except, the Psalmist says oiktirmon; St Luke says esplagchnizsthe. Do you see? He is showing how the LORD remembers His compassions and His mercy that are from everlasting. He clothed Himself in our body, given Him by the Most Blessed Theotokos and His oiktirmos was incarnate as splagchna. In the wonder of Christmas and Holy Pascha, His compassion and mercy that are from everlasting touch our grief at its visceral core.
It says that He drew near and touched the funeral bier. Can you see the LORD on His Cross in the mystery of His Incarnation? By His death on the Cross He touches us at the root, in our gut, in our heart where we were dead in our sins and trespasses, and He becomes one with us (Heb 2:13-14).
It says that when He touched the bier the pall-bearers stood still. Here is an image of creation growing still under the darkened sun on Golgotha, poised in anticipation, as on Pascha Night, waiting for the LORD to act. For, the LORD nailed to the Cross is the beginning, the arche (Jn 1:1 & Gn 1:1), the foundation of the world (Rev 13:8). With His arms stretched out on the Cross, the LORD embraces all of space-time to touch the funeral bier, to touch you and me, and to draw us and all of creation back to its foundation in the mercy and compassion of God that are from everlasting.
But, my soul is so sated with the scorn of those who are at ease, the contempt of the proud, how can I find – in reality, not in the deception of sentimental imagination – this true faith of a broken and contrite heart that leads me to the compassionate God I the tomb of my heart?
It says that He gave the boy to his mother. The LORD on the Cross gives His beloved disciple, John, to His Mother (Jn 19:27). But the LORD says in another place: “Whoever does the will of My Father in heaven is my brother and sister and mother” (Mt 12:50). In our baptism, we were raised to life, as was this young man in this morning’s Gospel, and we were born from above as children of God. The Theotokos became our Mother, and so we became brother and sister to the Savior. And, after He raised us from the dead at our baptism, from His Cross He gives us to our Mother, the Church.
She would teach us how to do and to live in this justifying Faith that we were given by the LORD in His Church at our Baptism. For, at our baptism, we were commanded to confess not our own beliefs (those we renounced!) but the Faith of the Church as our faith. And, we were given the Cross the LORD commands us to take up, the ascetic disciplines of the Church, according to our strength and circumstances.
There was the beginning of the faith that justifies. Even though it was small as a mustard seed, it has the power to move mountains, the mountain of our ego, the mountain of our death, for it is the power of Christ’s Cross. And, in the bodily and mental work of taking up our cross, the power active in the Cross begins already to crucify our ego and to lead us into our heart. In this justifying Faith of our baptism given us in the Church, we are illumined to see the law of sin active in our members, separating us from God, and we begin to mourn the tears of justifying Faith – the sign already, I think, that we are being raised to life, or let’s say that we are being justified. (This law of sin St Paul calls “covetousness” or idolatry. St Maximus calls it self-love; St Ephrem of Syria calls it greed. It originates from that spiritual point in the gut of our heart where we choose if we will deny God or ourselves. The LORD cannot make this choice for us, because it is the choice of love, and love is not forced.)
It is this Faith of the Church that leads us outside the city and to LORD’s Precious and Life-creating Cross. It is in this Faith of the Church that our spiritual sorrow becomes one with the LORD’s compassion which is from everlasting to everlasting. Incarnate in the wonder of Christmas and Holy Pascha as splagchna, His compassion turns our weeping into joy for by the compassion of His Cross, we are raised to life, a new creation, robed in Glory, for in His Holy Resurrection, in His Church, God is with us! Christ is in us! Amen!
|
|
|
|
|
|
|
